„Негде око подне једног летњег дана, сунце је миловало наша детиња лица...“ – мислите да би овако требало да звуче сећања из детињства? Ако тако мислите, сложићу се са вама, овако би у осталом требало да звуче читави животи, али не звуче , много су гнуснији и грубљи од миловања сунчевих зрака. Живот је много гнуснији ако рано заборавимо по којим правилима треба играти и шта то победник држи у рукама. Пехар? Злато? Не! Само истину. Смирено, без победничког постоља онај ко се из живота извуче као победник у већ слабим рукама може држати само истину, јер она једина није терет. Овоме ме је научила још пре седам, осам година једна не тако смирена, ни нежна, ни смерна, жена.
Једино
што се од ње могло добити била је искреност, лојалност, попут лавице, гризла је
за оне које штити а штитила је само беспомоћне (то сам схватила касније).
Било је подне и сећам се да је било у дворишту школе када сам први пут осетила шта значи носити терет, шта значи бити прљав, бити
мањи од маковог зрна. Тачно се сећам да је било подне, тада још нисам имала
обичај да касним, а тога дана смо имали пречас из математике (за оне који желе
да знају више) мада се то увек сводило на ћаскање и дружење. На крају ме је
дочекала учитељица, то „учитељ“ је веома битно у мојој причи, јер је она једна
од ретких која ме је научила било чему битном у мом животу. Стала је пред мене
и није било уобичајеног осмеха, ни поздрава. Стајала је мирно, на лицу јој је
био неки стар и озбиљан израз, нешто између туге и беса, нешто што је често
имала у разговору са одраслим људима. Позвала ме је да приђем и почела: „Да ли
мислиш да сам ти пријатељ?“
„Знам
да јеси“, одговорила сам.
„Како
то знаш?“, питала је.
„Знам
зато што јеси, верујем ти, чуваш ме, можда те и волим“, и те како сам је
волела, увек смејала мојим несланим шалама, ипак не и овај пут.
„Мислиш
да је то пријатељство? Да сам ти пријатељ, само зато што те нећу изадати?“
„Па
зар ниси?“, питала сам је.
„Не
издаје ни роб, ни лудак, јесам ли ја луда?“
„Наравно
да ниси...“ Потонула сам у себе све дубље и нисам имала ни једну спремљену шалу
за ову прилику, знала сам куда ово води и знала сам да немам чиме да се браним,
могла сам да бризнем у плач али сам знала шта она мисли о слабићима. Наставила
је:
„Од
тебе, као и од одраслих које сматрам пријатељима (било да су то моји ђаци,
продица...) очекујем само једно, ти то добро знаш и само једног се гадим –
ситних лажи. Знаш, када говориш истину то је као кад примиш тетанус, можеш да
пливаш у мору туђих лажи а да не потонеш ,
као у оним твојим видео игрицама, трчиш кроз шуму и јача си од сваког чудовишта,
јер си само ти ту стварна. А знаш шта се деси када неко лаже да је стваран?
Поједе га и намањи мрав јер није битно колики си ако ниси стваран.“
Нисам
могла ни да чујем реч више, иако сам прихватила кривицу у старту, прекинула сам
је:
„Знам
да нисам требала да лажем да сам
болесна, та оцена ми је била битна, обећали су ми да ако добијем ту петицу да
ћу...“ Како сам ово изговарала осећала сам да нема ни трунка навиности у мени и
да нема смисла да тонем дубље у лаж, у неискреност. Била је то ситница, дечија
глупост, оцене, награде... Само једна ствар није била нимало наивна и
неозбиљна, само једна ствар није била неопходна – ситна лаж.
Стајала
сам замишљена и чекала да сазнам колико
лаж може да повреди. Нисам је гледала у очи, али сам осетила колико нас обе њен
поглед боли. Онда је учитељица прекинула тишину, најпре уздахом па онда речима:
„Најлакше је одрасти тако како си кренула, најтеже је остати човек. Нико није
безгрешан, али запамти да је боље да десет пута будеш дрска и безобразна, него
једном да слажеш. Истина је твоја једина моћ, ти још увек немаш ништа у животу
што би могла да пружиш свету (а и када будеш имала она ће се највише ценити) а
свет прихвата само оне добре ствари, са лошим, знаш већ...ако знаш да слажеш,
знаш и како је борити се са тим.“
„Не
знам“, рекла сам већ уплакано. „јеси ли ми још увек пријатељ?“
„Можда,
ако можеш да пружиш бар оно што од тебе тражим... Лојалност нема цену, као ни
издаја! Научи да враћаш онако како ти се даје и немој мисилити да се краћим
путем лакше стиже“.
Када
је завршила, почела сам са извињавањем, никад се нисам искреније кајала, први
пут сам изгубила тло под ногама али први пут сам научила шта уопште значи имати
га. Уз лекцију да издаја и лојалност немају цену, закључила сам још нешто, додуше
касније, цену нема ни друга шанса, коју ми је овај мој пријатељ ипак пружио и
коју сам знала како да искористим.
Милена
Матовић IV3
Коментари
Постави коментар